Етнолошка обрада појма "РИБЉИ ЦАР" - Ђорђина Трубарац Матић

 

Рибљи цар је митолошко биће, које је у народу такође познато под називима рибљи сајбија и рибљи пастир. Сматрало се да влада осталим рибама и уопште воденим светом. У Тимочкој Крајини и у југоисточној Србији се веровало да су рибе које краси посебна боја, или неки знак на телу (обично крст), рибљи цареви и да имају натприродна својства. Било је опште распрострањено веровање да онај ко би их уловио бива проклет, подложан свакојаким несрећама и изненадној смрти, па је сходно томе њихов лов био табуисан. Како у Лесковачкој Морави, тако и дуж ђердапске деонице Дунава забележена су казивања о томе како се одређеним конкретним особама догодило да су настрадали огрешивши се о ову забрану.

У околини Ђердапа је забележено веровање да рибљи цар одређује судбину рибама, односно када је којој риби суђено да буде уловљена, као и да свака појединачна врста рибе има свог старешину, који се брине о својој врсти и са којим рибе те врсте зимују на истом месту. У горњем току Велике Мораве, између Сталаћа и Ћуприје, забележена су веровања о рибљем сајбији, који би звизнуо или свирнуо и тако упозоравао рибе на опасност; на овај знак оне би се разбежале.

Понегде је рибљи цар поистовећиван са водењаком (в. водењак) и то на основу функције приписиване обојици да количина улова зависи од њих. Тако је, рецимо, било у Банату, где су рибљег цара називали водац. За њега се веровало да не даје рибарима да лове рибу у Тамишу, већ их хвата за ноге и вуче у дубину реке.

Потврду о дубљој повезаности између водењака и рибљег цара такође је могуће наћи на ширим словенским просторима, пошто је идеја о водењаку као господару риба забележена и код Руса, у Тамбовској губернији. У Нижегорадској губернији је забележено веровање да на дну реке Суре живи цар кечига, који се ноћу, када је месечина јака, брчка у близини обале поред своје жене, русалке, а русалке се сматрају женама и поданицама водењака. О древности везе између рибљег света и водењака такође сведочи детаљ из српске бајке Усуд (Вук, СНПЗ 13), где се помиње река која би да сазна зашто у њој „нема рода“, тј. живота, а Усуд јој поручује да је тако зато што никада није удавила ниједног човека. Из овога следи да је постојање риба и, уопште, живог света у води у директној зависности од људске жртве, тј. од првог утопњеника, од кога настаје водењак.

Литература: „Вода“ у Бандић, Душан. Народна религија Срба у 100 појмова. 1991. Београд: Нолит; Гура, А. В. 2001. „Риба“ у Словенска митологија – енциклопедијски речник. (ред. Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић), Београд: ZEPTER BOOK WORLD; Ђорђевић М., Драгутин. 1958. „Водена бића и језера“ у Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави. Српски етнографски зборник 70, Београд; Зечевић, Слободан, Дрљача, Душан. 1973. „Риболов на ђердапској деоници Дунава“, Зборник радова Етнографског института 6, Београд, 111-128; Вук СНПЗ = Караџић С., Вук.  1897. Српске народне приповијетке и загонетке, Београд; „Риба“ у Кулишић, Шпиро, Петровић Ж., Петар, Пантелић, Никола. 1998. Српски митолошки речник. Београд: Етнографски институт САНУ, Интерпринт; Левкиевская, Е. Е. 2001. „Водењак“ у СМ; Раденковић, Љубинко. 2013. „Водени дух – водењак. Словенске паралеле“. Aquatica. Београд: Посебна издања САНУ: Балканолошки институт САНУ – књ. 122, 161–172; Снарџија, Снежана. 2013. „Из дубина и вирова. Представе о подводном свету у српској усменој прози“, в. Aquatica, 65–84; Трубарац Матић, Ђорђина, Тодоровић, Ивица. 2014. „Риба у српској народној традицији у контексту древних представа и староцивилизацијских религијских пракси“. Етно-културолошки зборник 18, 43–58.